Urugvajski mastif jeste rasa psa poreklom iz Urugvaja, iz oblasti Sero largo (Cerro largo), na krajnjem istoku ove male latinoameričke zemlje, na granici sa Brazilom. Ime urugvajski mastif su ovoj rasi dali Evropljani, zbog lakšeg izgovora i pamćenja, inače rasa nosi više imena; zvanični naziv pod kojim je priznaje Međunarodna kinološka federacija glasi simaron urugvajo (cimarron uruguayo), naziva se još i sero largo pas (cerro largo dog), što je naziv koji se pre može naći u izvorima iz zemalja engleskog govornog područja, pre svega Amerike. Ostali nazivi su tigrasti pas, simaron, urugvajski gaučo pas ili kreolski simaron. Ovaj pas pripada grupi molosa.
Urugvajski mastif je pas krupnije i snažnije telesne građe, grudni koš je dubok i širok, a telo snažno, čvrsto, skladno i mišićavo. Lobanja je gruba i robusna, visokog čela, izraženih očnih lukova i snažnih vilica. Uši stoje oboreno ili delimično podignuto, dok je rep postavljen iza zadnjih nogu. Leđa su ravna i snažna, a noge visoke i stubaste. Samom svojom pojavom, životinja budi strahopoštovanje. Dlaka je kratka i delimično oštra. Boja dlake je obično tigrasta, sa tzv. podlogom smeđe, žućkaste ili bež boje. Urugvajski mastifi se mogu javiti i u jednobojnim formama, obično smeđe ili žućkasto-smeđe boje. Mužjaci su visoki 58-61cm, a teški 38-45kg. Ženke su nešto manje u odnosu na muške primerke.
što su uobičajeni postupci sa psima za borbe, za šta se ova rasa neretko koristi.
Urugvajski mastifi vode poreklo od španskog buldoga koga su u ove krajeve doneli španski kolonisti za borbe, čuvanje domova i stada, kao i za potrebe španske vojske. Nikada nije vršena nikakva planska selekcija nad ovom rasom, već isključivo neplanska - narodna selekcija, tako da je vremenom došlo do određenih promena u izgledu i ponašanju ovih pasa i na taj način su nastali današnji urugvajski mastifi kakve ih poznajemo. Vremenom veliki broj španskih buldoga je odbegao od svojih vlasnika i živeo doslovno poludivlje, kada su počeli da ugrožavaju lokalni živalj, napadavši ljude i domaće životinje i tako nanoseći velike štete lokalnoj privredi, zemljoposednicima i individualnim domaćinstvima. Država je čak raspisala i nagrade za svakoga ko usmrti nekog od odbeglih mastifa, ali lokalni gaučosi - južnoamerički stočari su se dosetili, uvidevši kvalitete ovih pasa, pa su ih hvatali kao štenad i pripitomljavali.
Danas su urugvajski mastifi dosta zastupljeni u svojoj zemlji porekla, ali i šire u susednim zemljama. Zbog svog mirnog temperamenta i nepoverljivosti prema strancima mogu se u isto vreme koristiti i kao radni i kao družbeni psi. Nisu mnogo bučni već laju samo ako je neka ozbiljna opasnost u pitanju. Koriste se i kao pastirski, službeni, spasilački i psi tragači. Obzirom da se radi o velikim psima, potrebna im je rana socijalizacija, ali su ipak prijateljski nastrojeni prema drugim psima i ostalim vrstama životinja. Vrlo su zdravi, ali su malo zahtevniji po pitanju ishrane i smeštaja, upravo zbog svoje veličine. U pitanju je jedna nesvakidašnja i vrlo zanimljiva rasa, kojoj ipak nije posvećeno dovoljno pažnje, onako kako to stvarno i zaslužuje.